Pop Stojiljko Kajević, tri i po decenije posle hapšenja u Njujorku, govori za „Novosti“. Video bar dvadeset zatvorskih ubistava i dva puta jedva spasao živu glavu
Stojiljko Kajević
SVEŠTENIK, terorista i filozof, tako ga je nazvao novinar „Čikago tribjuna“ Ronald Grosman. Otac dr Stojiljko Kajević, poznat kao pop Kajević, proveo je sedam godina po američkim zatvorima, od čega dve trećine u čuvenom „Levenvortu“, u Kanzasu, u blizini parohije u kojoj je pre toga služio Bogu.
Dane provedene iza rešetaka oslikao je u knjizi „Krug osvete i pravde“.
- Video sam najmanje 20 ubistava. Ne možete da učinite ništa da ih sprečite, jer ste onda gotovi. Ne reaguju ni zatvorski policajci. Samo kad se sve završi pošalju momke da operu krv i uklone leševe, uz reči: „Sklonite ovo đubre“. Za njih je to jedan kriminalac manje. Za mene kao čoveka i sveštenika bio je to ne samo šok, već i veliki izazov koliko ću ostati snažan u veri. Posle svega, mogu da kažem da mi je Bog pomogao da izađem živ i ostanem normalan - kaže Kajević.
Sve je počelo 1978, kada je njegova grupa SOPO (Srpski oslobodilački pokret „Otadžbina“) pohapšena. Uhapšen je dok je sekao kolač na slavi Boška Radonjića, u Njujorku, a sa njim i Radonjić i Nikola Kavaja. U stvari, sve je počelo devet godina ranije, kada je jugoslovenska Udba počela likvidacije emigranata po Evropi i Americi. Između ostalih, sekirom je brutalno ubijen, u Parizu, Andre Lončarić, Kajevićev blizak prijatelj. Kap je prelila čašu kada je 1977. u SAD ubijen Dragiša Kašiković. Sledeća meta bio je Kajević, koji kratko podseća kako je osuđen za pripremu terorističkih akcija:
- Nije bila nikakva priprema, već samo priča na koju nas je naveo jedan Udbin čovek, Bogoje Panajotović. Došao je iz Pariza sa preporukom prijatelja. Ja sam ga venčao. Kad mu je poginuo najbolji drug Kašiković, navodno je hteo da se osveti.
Jugoslovenski režim je dugo tražio njihovu deportaciju. Kada je Tito bio u Americi, u martu 1978, rečeno mu je da ih Vašington neće deportovati, ali ako treba - slomiće ih. Udba je poslala čoveka koji će im „namestiti igru“. Panajotović je snimao sve skupove, pretočene u 3.200 strana transkripata. Svega strana i po teretila je Kajevića. Panajotovića je pre toga trenirao psihijatar koji je radio za CIA, naše gore list, Lorenc Zelić Fridman.
- Skupili smo se Panajotović, Nikola Živović, njegov kum, inženjer Životije Savić, bogoslov Radoš Stevlić i ja, uoči moje krsne slave Đurđic, u kafani „Švarcvald“, u Čikagu. Ostalo je snimljeno da sam rekao da ne možemo da pobedimo sve neprijatelje, da je bolje da se ne mešamo i ne kvarimo gostoprimstvo zemlje koja nas je primila. Panajotović me je ubeđivao: „Kajko, ti nemaš osećanja, filozofija ti je isprala mozak! Tvom najboljem prijatelju odsekli su glavu, Kašikovića krvnički ubili...“ Igrao je perfektnu igru i pao sam.
Ideja je bila da se za Dan republike unese eksploziv u „Kongres hotel“ u Čikagu, i dignu u vazduh jugoslovenske diplomate iz Amerike, koje će se okupiti. Mada je pop jedini glasao protiv, prihvatio je odluku većine.
- Kavaja i Boško nisu ni bili na sastanku i ne bi ni bili u zatvoru, da ih nisam posetio u Njujorku. U Kavajinom stanu, FBI je našao 20 petardi i satove za elektronske bombe, iako on nije pravio ništa. Boško je optužen kao navodni finansijer. Ta akcija nikad ne bi uspela jer nismo imali para. Nisam želeo smrt nevinih ljudi.
Objavi komentar