Ružica Sokić - Vreme u rukama drugih

Ružica Sokić – glumica od sto petlji: Glumci nisu normalni ljudi koji očekuju penziju kao spas, želeći da osvoje vreme samo za sebe - naše vreme je uvek u rukama drugih

Ružica Sokić

OVIH godina našu glumicu gledali smo uglavnom u predstavama Narodnog pozorišta („Velika drama“, „Sudija“), Teatra Slavija („Žanka“, „Zavodnik“), a u režiji Ivane Vujić obeležila je na nekadašnjoj matičnoj sceni, Ateljeu 212, pola veka umetničkog rada predstavom „Plej Popović“. Jedna od poslednjih premijera bila je sa istim rediteljskim potpisom: Čehovljeve „Tri sestre“ u Bitef teatru.

- U duši sam i dalje sveža. Nisam se „sparušila“, što bi možda bilo logično sa tako dugom karijerom. Ali, glumci nisu normalni ljudi koji očekuju penziju kao spas, želeći da osvoje vreme samo za sebe - naše vreme je uvek u rukama drugih, onih koji kreiraju glumačku sudbinu... - izjavila je za naš list povodom izlaska iz štampe njenog literarnog prvenca „Strast za letenjem“.

A knjiga sećanja, lični „uspomenar“, pojavio se na sugestiju dvoje kolega i prijatelja:

- Pošto sam pre nekoliko godina slomila kuk, našla sam se u velikoj nevolji. Bila sam van sebe zbog pomisli da neću moći da glumim. Na nagovor Bore Draškovića i Ljilje Blagojević, počela sam da beležim uspomene. Prvi radovi nastali su dok sam bila na rehabilitaciji u Kanjiži. I prvo sam počela da pišem o Aci Popoviću, mom velikom, najbližem prijatelju. Kada sam noću, oko dva sata, završila priču o Aci, ostala sam sva u suzama. Istovremeno sam, prvi put, osetila i svu lepotu pisanja.

Među koricama te iskrene i tople knjige, stalo je puno dragih portreta preminulih i živih umetnika, ličnih impresija i doživljaja, uspomena sa proslava i putovanja. Mnogo je poznatih imena i biografija, ali i sasvim intimnih posveta ljudima koje su Ružici, privatno, bile posebno drage.

Možda najdirljivija među njima je „Moja Milena“ - posvećena ženi koja je brinula o glumičinoj majci deset godina, a potom sa Ružicom i njenim suprugom Mikijem ostala da živi kao treći član porodice sve do smrti. Upravo ova priča, potreba da je zabeleži i sačuva od zaborava (pa i objavi), govori najviše o Ružici Sokić:

- Od Milene sam naučila da treba i da se može voleti sasvim čisto, bez predumišljaja i bez interesa, ljudsko biće koje ti nije ni rod ni pomozi bog, što kaže narod. Zahvalna sam što je pristala da bude porodica Mikiju i meni i što s njom nismo bili sami. Miki i ja nemamo familiju oko nas, ali se nadam da ćemo prebroditi prazninu koja je ostala iza Milančeta zato što smo još kao deca - jedinci, rano navikli na samoću. Danas znam da smo jednaki pred Bogom i svi sami idemo prema istom kraju.

PLJUSAK I SUŠA
- U NAŠOJ prošlosti bilo je veličanstvenih gromovnika od čiča Ilije Stanojevića do Dobrice, Ljubiše, Ljube, Mire, Olivere, Rahele, Nevenke. Grmelo je i pljuštalo na sve strane. Imala sam sreću da ponekad pokisnem na tom pljusku. Danas toga nema. Nema gromovnika, jer nema gromova. Došlo je vreme suše... - reči su Ružice Sokić.