Stigli nam praznični dani. Prilika da se osvrnemo i vidimo šta je to što smo uradili a nije trebalo, a i šta nismo uradili - a trebalo je. Ovo je priča o nečemu što nismo morali, ali smo hteli. Zato za vas imamo samo jednu poruku: prosledite dalje.
Jedna od mudrosti koju možete naučiti na Hilandaru je da kada vam tamošnji monasi u nečemu pomognu, onda ne traže da im to uzvratite. Samo kažu „pomozi ti nekom drugom, tako ćeš najbolje vratiti“. Englezi za takvu vrstu pomoći kažu „prosledite dalje“, mada se i tamo taj divni način života polako ali sigurno zaboravlja. Kako i ne bi, pa to i nije baš uobičajno razmišljanje za nas samožive sa planete Zemlje, zar ne? Ali, sve to je jedan dobar povod. Za ovo što sledi.
U onome što već više od veka i podizanja prvog ovdašnjeg “Doma za sirotnu decu” u Beogradu narod naziva “sirotištem”, svoje detinjstvo proveo je Vedran Mitrović. Život u Domovima nije lak, kako zbog silnih razloga zbog kojih mališani tamo završe, tako i zbog realnosti koja Domove poslednjih decenija okružuje. Pa opet, “završiti” u Domu nije ideja vodilja nikoga ko tamo dospe. Za njih tamo to je, zapravo, samo početak, samo uvod u ono što svi mi ostali nazivamo normalnim životom, a o čemu se po sirotištima širom sveta odvajkada maštalo.
Vedran je dete koje je na život gledalo u skladu sa sopstvenim imenom: sa vedre strane. To što je država mogla da mu, kao i ostalim štićenicima ovdašnjih domova, do nedavno omogući minijaturni mesečni džeparac nije ga sprečavalo da krene u ostvarenje svog sna: hteo je da postane fudbalski trener. Završivši najniži kurs Fudbalskog saveza Srbije dobio je “C” licencu, ali je ona dovoljna samo za rad sa mališanima. Onim baš, baš malim, koji tek što su naučili kako da im se noge ne svađaju dok počinju da se druže sa loptom. Iako i sam veoma mlad, a bližilo mu se punoletstvo, krenuo je u potragu za većim znanjem, da bi postao pravi trener. Onaj, pravi pravi. No, za sledeću, “B” licencu je pored želje - potrebno i mnogo novca. Bar iz ugla dečaka koji odrasta u Domu za decu bez roditelja, sa minijaturnim džeparcem od čijeg iznosa bismo svi mogli da se postidimo.
“Nije baš svejedno, ali neću da odustanem. Treba mi 40.000 dinara za “B” licencu, ali i otprilike isto toliko za boravak na Zlatiboru gde se održavaju višednevna predavanja naše kuće fudbala. Dobra strana te priče je što se Trenerskoj školi FSS može platiti u ratama, pa evo upravo prikupljam, prodao sam telefon”, bile su reči koje su nas prodrmale.
Prodaje nešto svoje, da bi dobio potvrdu da nešto zaista voli onoliko koliko tvrdi.
Dete iz sirotišta. Prodaje svoje. Da bi dokazalo ljubav.
Bio je to signal da iz redakcije Blicsporta krenemo u akciju.
Prepreka je bilo na pretek. Trebalo je umoliti Fudbalski savez Srbije da pomogne ovom mladiću, trebalo je učiniti isto i sa Trenerskom školom FSS, a ako bi još i hotel na Zlatiboru, koji je domaćin predavačima i budućim trenerima, izašao u susret... ih, milina. Plan je, naizgled, bio jednostavan. Ali, usred tadašnjeg dolaska Mišela Platinija u Srbiju, kontakti sa našom kućom fudbala bili su prilično skučeni. Ništa izglednije nije bilo ni u Trenerskoj školi, gde je dvestotinak kandidata svakodnevno pokušavalo da nešto da sazna, priupita, pojasni. Pa opet, kada smo poželeli da pomognemo, nismo sumnjali. To je mnogo važno za sve koji bi da ostvare snove. I, malo po malo, reč o prizivanju Dobra počela je da kruži širom Srbije.
Portparol Fudbalskog saveza Aleksandar Bošković je uzeo pismo u kome smo u nekoliko redova pojasnili Vedranovu situaciju sa životom u Domu, njegovu ljubav prema fudbalu i prodaju stvari da bi sakupio novac. Iako sputan organizacijom medija u vezi sa Platinijevim dolaskom, portparol se pobrinuo da pismo, usred velikih obaveza svih u Savezu, po hitnom postupku stigne do generalnog sekretara FSS Zorana Lakovića. On se potom pobrinuo da čitav slučaj odmah dođe do direktora Trenerske škole Fudbalskog saveza, Dušana Savića. A on je baš tada sve to saznao, ali sa druge strane. I to od njegovih zaposlenih: od sekretarica i radnica u Školi, koje su širile reč o našoj veri da Dobro može da pobedi. Sve se uklopilo. Jedan san. Nekoliko poziva. I mnogo probuđene dobre volje. Odluka je doneta na radost svih, bez ikakvog ustezanja: mali Vedran ne mora da plati školovanje za “B” licencu.
Svet sporta je, ma o kojoj njegovoj grani da se radi u naciji koja sebe upravo sportskom smatra, povezan. Tako je i košarka uplivala u fudbalske vode: Dragan Kićanović je, kao vlasnik ugostiteljskog objekta u kome se održavaju predavanja za “B” licencu, doneo odluku da Vedran ne plati boravak na Zlatiboru. Doneo je tu odluku odmah, čak i pre nego što mu je bilo ko iz Trenerske škole javio. Već je znao za čitav slučaj. Kako od koga? Od radnika hotela koje smo zamolili da pomognu nama - da pronađemo način da pomognemo Vedranu. Od poziva iz redakcije Blicsporta, preko recepcionerke, pa onda sekretarice, sve redom do direktora pa do vlasnika, pronosio se glas o jednoj želji. U stilu “Divni ste! Ali, pustite vi mene, ja ću to da prenesem dalje, mene će odmah poslušati”, ta reč o Dobru je, hijerarhijski uzbrdo, išla od osobe do osobe. Živa reč. O životu. Išla je dalje. Svako je trčao da je prosledi dalje.
Objavi komentar