Zapisi iz Pariza: Kod Ljubinke Jovanović Mihailović stranci uče kako se jede srpsko žito i ko se „naopako“ krsti. Sveti Nikola se, u Parizu, jednako kao uvek, slavi u pravim kosmopolitskim srpskim kućama
Nikoljdan u domu Ljubinke Jovanović (treća zdesna)
SVI mole Svetog Nikolu, njegovu silu na moru - pevale su srpske duše, na palubi lađe francuske, stihove pešadijskog pukovnika Branislava Milosavljevića iz solunske Mikre, objavljene, detaljem sudbine, prvi put u zbirci „Mač i lira“, baš, eto, u godini rođenja slikarke Ljubinke Jovanović Mihailović, ubrzo posle Velike vojne, u zaleđu španskog gripa i Versajskog mira. Političke bure bacale su nas poslednjih godina na oštre hridi suprotnih obala, ali srpski brod i dalje plovi ovim vodama. Sveti Nikola se, u Parizu, jednako kao uvek, slavi u pravim kosmopolitskim srpskim kućama, kakva je i ona, Ljubinkina.
Ćaskanje, vino i duvan na stepenicama, žito u predvorju. Francuzi, Srbi, Kolumbijci, Makedonci, Španci. Verni Svetom Nikoli, godinama. Marino, Nina, Saša, Gradimir, Vesna, Zoran, Adrijana, Žan Mari. Prepuno. Tridesetak gostiju, najmanje. Stalno dolaze i odlaze. Nikola priložio kupusne ruže. Demjan pronosi pitu. Raskoš zazubica. Svi spremili ponešto: Olivera žuti kolač, Vesna gibanicu, Voja losos s paprikom, Ljubinka žito, prebranac i čudesnu čokoladnu tortu s pomorandžinom korom.
Taćin posao je da govori poeziju. Radi to celog života. Samo špansku, i na španskom. Samo velike: Lorka, Mačado, Neruda. Prati je, često, šunjajući se prstima kroz žice gitare, Pako Ibanjes. Poezija dolazi iz srca, ulazi pravo u glavu, a izlazi kroz melodiju ljudskog glasa. Razumeju je i oni koji ne poznaju jezik. Silna je, kad se govori jednostavno.
Kris kaže da poštovanje bližnjeg, čuvanje tradicije i kulturnih osobenosti najbolje prkose onima koji žele da uniformišu svet.
Olivera pravi nakit, da se dodvori Parizu. Prsten od traka za šešire s početka prošlog veka. Boje iz dvadesetih. Ekstravagantna garderoba. Pre svega, slikar je. I stilista, po načinu života. Dedin talenat. Umesto obrva, crvena nit u obliku srca. Ikone imaju tu ekspresivnost crvenih obrva. Njene su spojene. Nema godine. Pred kratak put u Pariz, davno, svratila je u jednu beogradsku crkvu, da zapali sveću ispred Svetog Nikole, za srećan put.
- Eto meni i Svetog Nikole, i sveće, i puta. Još sam ovde - kaže Olivera.
Iz otčepljene boce „bordoa“ najednom izlazi vrcavi duh Bate Mihailovića. Zabavlja goste. Opušta atmosferu. Golica temu. Biberi začkoljicu. Klinčić je i mirođija. Šereti istinu. Krivi pravu liniju. Sve što je nahereno, dobro stoji. Sa zida, iznad ikone Svetog Nikole, pomno osmatra, i u razgovoru živo učestvuje, lirski portre vizantijskog sanjara u Ljubinkinom zaljubljenom, nikad završenom izvođenju. Već treću godinu ga nema, još uvek je tu, diriguje družinom. Odzvanjaju njegov delikatan humor i radost življenja. To samo može da ostane u zidovima.
U ovoj kući mnogima se spajaju putevi. Jedni drugima ne zakazuju sastanke u svom stanu, već kod Ljubinke.
Odomaćeni Francuzi zato uče dođoše kako se jede srpsko žito. Ko se „naopako“ krsti? Niko, i svi. Priča se i o nikad odrasloj deci i stalno mladom čoveku. Vodi se večita polemika gde se bolje živi. Pričaju se priče o putovanjima i ljudskim navikama. O stereotipima. O premošćenim vremenima. O pripadnosti društvu i samome sebi. Mogu li muškarci da rade dve stvari istovremeno? Grupna fotografija, za uspomenu.
A onda će se svi, pred praznike, nakratko, raštrkati na četiri šarene strane sveta. A pre toga, u hladnu parisku noć.
Objavi komentar